KAKO PSIHOTERAPIJA MENJA MOZAK

July 24, 2016

Kada pomislimo na psihoterapiju, obično pomislimo na razgovor, kauč, problem, ali retko na promenu, koja i jeste cilj psihoterapije. Mislimo na funkcionalnu promenu određenih delova ličnosti, kako bi osoba koja dolazi na psihoterapiju time uklonila uzrok svojih simptoma.

Mnogi su skeptični i ne veruju da se “pričom” mogu rešiti simptomi depresije ili neke druge psihološke disfunkcije.

Međutim, zahvaljujući nauci, krajem dvadesetog veka stavljena je tačka na pitanje efikasnosti psihoterapije.

Tokom devedesetih godina, razna naučna istraživanja iz oblasti neuronauke (možete ih videti klikom ovde) bavila su se ispitivanjem ljudskog mozga. Ispitano je kako različiti spoljašnji faktori utiču na promenu moždanih funkcija i same strukture mozga pacijenata tokom određenog vremena provedenog na psihoterapiji. Dakle pričamo o ispitivanju efikasnosti psihoterapije u tretmanu različitih problema mentalnog zdravlja: poremećaja kao što su depresija, anksioznost, posttraumatski stresni sindrom, granični poremećaj ličnosti itd.

Rezultati ovih istraživanja omogućili su detaljan uvid u CNS  (Centralni Nervni Sistem) identifikujući biološke mehanizme koji prate funkcionalne psihološke promene.

Ranije se smatralo da je samo lečenje medikamentima (lekovima) biolooški zasnovano. Sada postoje dokazi o biološkim promenama CNS-a koje uzrokuje psihoterapija.

Razvojem tehnologije stekli smo mogućnost da uvidimo procese koji se odvijaju unutar ljudskog mozga, koji su pokazali da lečenje razgovorom takođe dovodi do promena na nivou fiziološkog funkcionisanja mozga. Jedan od mnogih benefita razvoja tehnologije je unapređenje načina istraživanja koja su prikazala da su efekti lekova na sam mozak čoveka veoma slični onima koje psihoterapija ima kada se koristi sama.

U studiji koju je vodio Jakob Koch u Nemačkoj, ustanovljeno je da su efekti psihoterapije kod pacijenata koji pate od depresije, povezani sa moždanim promenama na ćelijskom nivou jer doprinose stvaranju proteina koji učestvuje u izgradnji novih neuralnih veza.

Bilo koja promena u psihološkom smislu je upravo i promena koja ima svoj korelat u promeni  strukture mozga i moždanih funkcija.

Erik R. Kedel je otišao korak dalje kada je dokazao da psihoterapija menja gene. Otac epigenetike (nauke koja se bavi uticajem sredine na promenu gena koje prenosimo na sledeću generaciju) dobio je Nobelovu nagradu za svoje otrkiće 2000. godine. „Isključivo na molekularnom nivou, dolazi do promena usled psihoterapije u kojoj ona može da dovede do promena u menjanju gena kroz učenje, menjajući na taj način jačinu sinaptičkih veza između nervnih ćelija i prouzrokujući morfološke promene u neuronima. Što bi značilo da se na taj način ciljano menjaju specifični delovi mozga koji poboljšavaju svesnost i blagostanje“ (više o njegovoj studiji pogledajte klikom ovde)

Dakle da sumiramo, odgovor je da. Ta „priča“ može da izmeni strukturu našeg mozga. Posmatranje funkcionisanja ljudskog mozga, iako i dalje najsloženijeg i najmanje istraženog ljudskog organa, nam omogućava da velikom brzinom dolazimo do velikog broja novih i značajnih informacija kojima se možemo radovati.

Tehnologija kao takva nije naš neprijatelj, već nam je upravo saveznik koji je potvrdio da psihoterapija kao terapija razgovorom zaista ima efekta na pozitivne promene na moždanim strukturama.