ŠTA JE VREME I KAKO ONO VLADA NAŠIM UMOM I TELOM

March 1, 2017

Vreme je nešto čega smo svi svesni da postoji, a tako ga teško objašnjavamo, upravo zato što se radi o kompleksnom pojmu koji ima različita značenja u zavisnosti od konteksta u kojem ga upotrebljavamo. Veliki broj naučnika iz sveta fizike, filozofije, psihologije i stručnjaci iz drugih oblasti su ponudili svoje poglede na ovaj koncept.

Dok je po fizici vreme objašnjeno kao jedna od osnovnih fizičkih veličina, koja se određuje pomoću kretanja nebeskih tela, u filozofiji, kako definicije ističu, vreme predstavlja dimenziju sleda bića jednog nakon drugog, bivanja stvari u promeni njihovog nastajanja i nestajanja. Matematika je vreme pretvorila u mernu jedinicu. Prosto ne možemo da zamislimo praktičan život bez merenja vremena – minuta, sata, dana, nedelja, meseci i godina. Sigurno ste čuli za izreku “vreme je novac.” Ova definicija vremena možda najbolje objašnjava duh kapitalizma i poslovnog sveta u kojem danas živimo. S druge strane, u nekim plemenima se i dan danas vreme ne definiše mernim jedinicama već prirodnim pojavama – na primer godina zlenog drveta ili mesec lisice.

S obzirom da mi nismo stručnjaci u ovim i sličnim oblastima, ipak bismo se ograničili na psihološki osvrt na vreme kao pojavu u svakodnevnom životu.

Sa stanovišta psihologije, najvažniji pojam je percepcija vremena. Kada govorimo o percipiranju vremena mi mislimo na subjektivno iskustvo njegovog proticanja, odnosno o percipiranom trajanju određenih događaja, koje se razlikuju značajno među individuama i u odnosu na situacije u kojima se iste nalaze. Sigurno ste primetili da nekada vreme prolazi brže, a nekada deluje kao da sve traje večno. Ovo ima veze sa percepcijom vremena, a ne samim vremenom kao fizičkom kategorijom. Dakle proticanje vremena je više psihološka a manje fizička kategorija iz perspektive pojedinca.

Kao oblast istraživanja u okviru psihologije i neuronauke, percepcija vremena je zaživela krajem 19-og veka,  kada su objavljene studije koje su ispitivale veze između percipiranog i merljivog vremena, a koje je sproveo jedan od osnivača moderne eksperimentalne psihologije, Gustav Teodor Fehner.

Mi smo svesni vremenskih relacija između događaja i mi percipiramo događaje ili kao simultane ili kao uzastopne. Takođe imamo percepciju o sekvencama ili sledu događaja. Naš doživljaj vremena se formirao najverovatnije kao rezultat ljudske evolucije i kao takav ne predstavlja čisto automatski ili urođen proces, već kompleksnu aktivnost koju mi razvijamo i aktivno učimo dok odrastamo. Koliko smo do sada otkrili, ljudi su jedine jedinke koje su svesne proticanja vremena, sopstvene prolaznosti i smrtnosti i koje imaju svest o prošlosti kao nečemu što uključe mnogo više od čistog instinkta i bihejvioralnog uslovljavanja.

17.2

Ono kako percipiramo vreme zavisi od čula kojima ga percipiramo – da li sluhom, vidom, dodirom, mirisom…kao i propriocepcijom (sposobnošću da svesno ili nesvesno prepoznamo položaj sopstvenog tela u prostoru.) Na ovaj način, s obzirom da ne može da bude direktno percipirano, vreme mora da bude restruktuirano na neki način u mozgu. Neurotransmiteri kao što su dopamin i norepinefrin (adrenalin) igraju glavnu ulogu u percepciji vremena, iako tačan mehanizam ovog procesa nije u potpunosti shvaćen. Kao da ljudski mozak poseduje neku vrstu “unutrašnjeg časovnika” (drugačiju od biološkog ili cirkadijalnog) koji je povezan sa specifičnim nivoima dopamina, a možda  čak i nekoliko različitih časovnika koji “sarađuju” ali funkcionišu kao nezavisni entiteti i utiču na našu percepciju vremena u različitim životnim situacijama.

Sprovedeno je mnoštvo istraživanja na temu stare poznate izreke „vreme leti kada je čoveku lepo/kada se zabavlja“ gde je potvrđeno da ljudima prolazi vreme brže kada doživljavaju prijatne emocije, kada su puni euforije. Međutim istraživanje sprovedeno 2012. godine objavljeno od strane naučnika sa Univerziteta u Alabami (Philip Gable & Bryan Pool) je potvrdilo i dodatno razradilo ovu hipotezu:

„Vreme ne leti zato što se mi jednostavno lepo provodimo, nego se zapravo radi o akciji/ponašanju koje je usmereno na određeni cilj, na nešto što žarko želimo svesno ili nesvesno da postignemo upuštajući se upravo u tu određenu aktivnost. Samo zadovoljstvo bavljenjem nekom aktivnošću neće uticati na našu percepciju vremena, ali naše uzbuđenje i aktivna borba za željenim objektom hoće.“ ističe Gable.

Dobro, sada znamo da ako smo usmereni na neku aktivnost za koju smatramo da je dobra, korisna i funkcionalna za nas, imamo utisak da vreme brže prolazi. Sigurno je puno situacija u životu kada želimo da nam vreme brže prođe. Međutim, da li želimo da nam vreme brzo prolazi stalno? Kada tako postavimo pitanje, odgovor je sigurno ne. S druge strane, ne želimo ni da nam vreme sporo prolazi. Ustvari, mi i ne možemo da biramo da li će vreme prolaziti, već samo kako će ono prolaziti za nas.

Zaključak je da vreme ne treba da nam prolazi ni brzo ni sporo, već kvalitetno. Ako smo usmereni na aktivnosti koje smatramo korisnim – osećaćemo zadovoljstvo i ispunjenost dok nam vreme protiče i samim  tim je to proteklo vreme kvalitetno.

Još jedan važan aspekt vremena je ovde i sada. Svi mi imamo svoju prošlost, sadašnjost (ovde i sada) i budućnost. Često su ljudi zarobljeni u prošlosti, kaju se zbog nekih loših iskustava, ostaju zaglavljeni u nekoj razvojnoj fazi ili imaju potisnute nerazjašnjene konflikte iz detinjstva. Ove stvari su se desile. Niti možemo otići u prošlost niti ih možemo izmeniti. Zato je kajanje zbog ovih stvari disfunkcionalno i često se pretvara u nesvesni vid otpora prema funkcionalnoj promeni i napretku. Ono što možemo uraditi je naučiti iz ovih grešaka, ne bi li ponovili istu ili sličnu grešku u budućnosti. Ove greške nas mogu učiniti jačim i boljim ako ih koristimo kao smernice za budućnost, ali nam ne mogu pomoći kao nešto na šta se stalno vraćamo i zbog čega se osećamo loše. Ono što smo naučili od Frojda i psihoanalize jeste da je prošlost važna. Ona je svakako oblikovala našu ličnost, ali povratak u prošlost je funkcionalan samo kada je razmatramo kako bismo bolje razumeli sebe i korigovali disfunkcionalne delove ličnosti ovde i sada.

S druge strane, ne treba gledati ni previše u budućnost. Prevelika opterećenost sa budućim vremenom i stalno čekanje ili planiranje da se nešto dobro desi, mogu skrenuti fokus sa lepih stvari koje se trenutno dešavaju ovde i sada.

Čovek treba da planira i da ima viziju gde želi da bude, kakav želi da bude i šta želi da postigne, ali plan i vizija treba da budu fleksibili i definisani tako da ostave prostora za ovde i sada. Na ovaj način čovek može da se opusti i uživa u trenucima i vremena u kojem sada živi. Sigurno svako od nas ima puno lepih trenutaka ovde i sada. Osvrnite se oko sebe. Oni su tu. Samo treba da ih opazite. Setite se da je percepcija najvažnija u smislu toga kako Vaše vreme protiče. Vaša percecija zavisi od Vas samih. Svet ne vidimo onakvim kakav jeste, već onakvim kakvi smo mi.